Тридесет три године глумачке каријере су ме толико научиле и знала сам да не могу да уђем у улогу редитеља ако се не осећам довољно емоционално храбро и снажно, довољно припремљено и технички свесно.
Седмоструко номинована за Оскара и добитница Оскара за улогу у филму „Читач” – британска глумица и продуцент Кејт Винслет је после толико блиставих филмских и телевизијских рола, међу којима је многима омиљена она у „Титанику” Џејмса Камерона, дебитовала сада и као редитељ. Према сценарију свог сина Џоа Андерса (из брака са редитељем Семом Мендесом, а Кејт је иначе мајка троје деце), уз учешће глумаца попут Хелен Мирен, Тимотија Спола, Андрее Рајзборо, Тони Колет, Винслетова је режирала филм „Збогом Џун” који је на „Нетфликс” стигао током католичког Божића.
Ово је прича о окупљању свих чланова разједињене породице пред Божић како би даноноћно бдели уз болничку постељу вољене мајке и баке Џун (Хелен Мирен), по изненадној спознаји да се она налази у термалној фази канцерогене болести. Млади Џо Андерс је написао сценарио заснован на смрти своје баке, Кејтине мајке, 2017. године, а у овом ексклузивном разговору за „Политику” вођеном посредством „Зума”, захваљујући посредству „Нетфликса”, Винслетова открива да није реч о аутобиографској причи, говори о коренима одлуке да се упусти у режију којом би се уз глуму бавила и у будућности, као и о нераскидивом пријатељству са Леонардом Дикапријем започетим током снимања „Титаника”…
Лав Толстој је написао: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.” Породица у вашем филму је можда фрагилна, али не и несрећна?
Да, тачно. Мислим да су у филму показане ствари које се дешавају у стварном животу. Свака особа која је у породици зна да су породичне динамике занимљиве, хаотичне и компликоване и ја заправо верујем да су најсложенији односи које имамо на свету они са људима које највише волимо од свих. И знате, не би било исправно да се направи филм пун тужних људи, јер ово није филм о жени која умире. То је филм о породици и са толико деце у њој доноси радост у сваку ситуацију, чак и када се суочи са трагедијом, јер деца не знају разлику. Могу да виде тугу у просторима одраслих, али онда их ометају. Знате оно, чипс тамо који им обично никада није дозвољен да једу или играње на креветском чаршаву цртајући налепнице и бојећи. Одрасли се фокусирају на ствари које су важне деци и тако одржавање тог блиставог осећаја среће у великој мери заправо долази од деце и било је изузетно важно то приказати.
Занимљиво је да је тонове туге у овој филмској причи прекрила снага породичне љубави?
Нисам желела да се створи осећај да је ово тужан филм. Желели смо да на неки начин ово буде нешто уздижуће и катарзично. Нешто у ћему ће се људи препознати, јер су већ доживели или ће тек доживети губитак родитеља. То је клуб у коме се нађете а једноставно не знате како сте постали његов члан, јер никада нисте могли да замислите да се то заиста дешава. Снимајући овај филм, ми као глумци смо поделили много наших личних прича и изградили поверење међу нама изражавајући каква су била наша сопствена искуства и мислим да је сваки глумац користио другачији део свог сопственог осећаја губитка играјући ове различите улоге.
Од сина сте добили много љубави и среће, а сада и сценарио за „Збогом Џун”, али да ли је он пронашао узор у својој породици док га је писао?
Не, мислим да је Џо био охрабрен што је добио место у школи сценарија и охрабрен је да пише из срца. Најзначајнија ствар која му се догодила у животу био је губитак баке, моје мајке, када је био тинејџер. Никада није могао заборавити како смо се сви окупили и учинили заиста много дивних ствари за њу. Био је толико погођен тиме како смо сви били ту јер смо потекли од једне жене. Зато је то узео као своју емоционалну позадину и створио потпуно измишљену причу о измишљеној породици и сместио је у време Божића. У својим разговорима са вршњацима који су изгубили баку или деку чуо је и многе ствари који заиста нису биле добре, попут да нису били тамо уз њих када су умирали или да је то толико било нагло, веома узнемирујуће и трауматично, па их је осећај жаљења других људи учинио тако благословеним. Ми као породица нисмо имали тај осећај, осећали смо се заиста мирно, тако присутно и тако стварно. Кроз снимање овог филма, и мени као редитељу, било је важно да се заиста побринем да забележим делове стварног живота са којима се, надам се, публика може повезати и пружити им простор у коме могу да воде можда оне веома тешке разговоре које им је често непријатно водити.
Ово је ваш редитељски деби и мислим да је веома храбро радити тај посао после толико деценија глумачке каријере. Да ли вас је у режију „гурнуло” и ваше вишеструко продуцентско искуство?
Да, мислим да сам у последње време имала велику срећу што сам радила са неким невероватним редитељима у свом животу који су ме заиста прихватили у сарадњу и што ми је све то помогло да створим осећај разумевања шта је заправо посао редитеља од почетка до краја. Потпуно сам свесна шта је потребно да би се то урадило, али никада се у то не бих упустила да нисам осећала да знам шта радим. Не можете преузети толики ризик, окупити тако снажну екипу глумаца и узети у руке ову важну причу а да немате знање и храброст и то продуцентско искуство. Искуство тог посве другачијег посла који је дуготрајан и веома тежак и у којем сте прва особа која каже да од овога може да се направи филм, а онда морате све да спојите и финансијски покријете. Знала сам да не могу да уђем у ту улогу осим ако се не осећам довољно емоционално храбро, довољно снажно, довољно припремљено, технички свесно и урадила сам то у 50. години свог живота, и не могу бити поноснија. Након што сам провела толико година залажући се за жене да уђу у просторе којима доминирају мушкарци у овој индустрији, помислила сам: „Знате шта? Ако ово не урадим сада, можда никада нећу, а ако то не урадим, како активно доприносим промени културе?” Када је сценарио за овај филм био спреман за слање редитељима, схватила сам да желим то редитељско искуство и искуство рада са својим сином.
Прорадио вам је и мајчински инстинкт?
Вероватно и то, али постоји и конкретнији разлог. Џо је диван младић. Он је заиста посебна особа и веома је паметан што се тиче филма. Студирао је сценарио на Националној школи за филм и телевизију и ускоро ће напунити 22 године. Одрастао је уз филмске сценарије и има урођено разумевање језика и структуре онога што је потребно да се сценарио састави. Уз то, био је довољно храбар да покуша и ја сам невероватно поносна на њега.
Када размишљате о својој глумачкој каријери са становишта овог редитељског искуства, шта можете видети?
То да ја и даље волим глуму. Још увек је заиста волим и надам се да ћу сада провести живот радећи комбинације те две ствари. Када сам донела одлуку да ћу да режирам питала сам се: „Боже мој, како да уопште почнем?” Морала сам да се побринем да себи пружим много опција, али сам све то волела. Имала сам само 35 снимајућих дана, чак седморо деце на сету, али искрено, било је тако забавно да сам пожелела да се никада не заврши. Чак и монтажу са миксом звука, одабир и уклапање музике и све оно потребно у постпродукцији нисам желела да се заврши и волела сам сваки део рада на овом филму.
У филму не само што режирате и продуцирате већ и глумите и за партнере сте изабрали тако значајне глумачке колеге – Хелен Мирен, Тимотија Спола?
Благословена сам њиховим учешћем. Имала сам Хелен Мирен на само 16 снимајућих дана, јер је она била презаузета, а тако је овом филму много дала. Уз то, она је због „Збогом Џун” прекршила своје правило да никада не игра никога ко има рак. У раду са њом, са Тимотијем и са свим другим глумцима најважније је било поверење. Сви смо тесно сарађивали током интензивних недеља проба, током којих сам кувала оброке за својим кухињским столом. Када успоставите простор који је у потпуности заснован на поверењу и дискрецији, постоји кодекс тишине који обавијате једни око других и који постаје сигурносни покривач.
И даље сте велики пријатељ са Леонардом Дикапријем с којим вас је спојио Џејмс Камерон у незаборавном „Титанику”?
Он је мој најдражи пријатељ и моја стена. Лео је чврста, лојална особа, непромењен упркос слави и мојој деци је као брижни ујак. Ми смо једно другом давали подршку кроз животне тешкоће и увек плачем од радости на поновним сусретима. Тешко ми је пало наше раздвајање током епидемије ковида 19 када је свако од нас остајао „заглављен” у својој земљи због локдауна. Нас спаја јединствено и поуздано пријатељство.
Сви причају да сте веома поносни што сте оборили један рекорд Тома Круза док сте снимали Камероновог „Аватара: Пут воде”?
Ха, ха, јесте! Оборила сам његов рекорд у задржавању даха под водом! Постигла сам задржавање даха од седам минута и 14 секунди и надмашила његов рекорд од 6 минута који је имао у филму „Немогућа мисија: Нација одметника”. За овај подвиг сам интензивно тренирала и веома сам на то поносна. Тому је вероватно доста овог мог хвалисања, али мени прија. Нисам га никад упознала, па не знам његову реакцију. Играм и у овом новом Камероновом „Аватару” – „Аватар: Ватра и пепео”, али ту нисам обарала никакве рекорде.
