ОД 10. јануара, па све до 19. јануара, Богојављена, трају Некрштени дани, период када Исус Христ није био крштен.
У народу се верује да је у размаку од тих девет дана земља отворена да из ње излазе мртви, али и нечастиве силе.
У српском народу раније је постојао обичај да се током Некрштених дана не излази из куће од када падне мрак, па све док петлови не запевају. Уколико је неко морао да напусти дом по мраку, са собом је носио крст, неки оштар предмет од метала или бели лук.
Од 10. до 19. јануара у неким деловима Србије жене још увек не преду, не ткају, нити перу.
Предање гласи да се напољу не оставља ништа бело, поготово дечија одећа, како им зле силе не би нашкодиле.
У влашким крајевима људи крију светлост из кућа, па на прозоре спуштају ролетне или их покривају завесама. Због веровања да се демони увлаче у посуде, током Некрштених дана, некада су људи престајали да пију воду када се смркне.
Некада се на нашем подручју веровало да Некрштени дани нису добри за рађање, то јест да дете које тада дође на свет очекују болести и несреће. Како би их бранили од урока, стари су практиковали обичај да деца рођену од Божића до Богојављења сваке године у том периоду са собом носе посебну кошуљу, ткану на камину.
Како би „смањили муку“ људи су смислили „противлек“ за Некрштене дане, што је подразумевало маскирне поворке у насељеним местима.
Могли су се срести људи са маскама чудовишта, злих духова и мртвих предака. Они су ишли од куће до куће и тражили прилоге: сланину, јаја, месо, брашно, млеко, ракију, вино и слично.
Након прикупљања прилога, породице су се окупљале око трпезе и уживале у храни и пићу.
Некрштени дани увек су мрсни, а не пости се чак ни средом ни петаком. Само је Крстовдан дан за пост, а он пада непосредно уочи Богојављања.
Нечисте силе, према веровању, музика и смех терају далеко, а уз друћење око трпезе људи су страх од Некрштених дана лакше превазилазили.
