Драгољуб Алексић рођен је 1910. године у селу Вина код Књажевца. Био је једна од највећих атракција у Беораду за време рата и после ослобођења. По узору на светске акробате већ са 17 година почео је да наступа широм некадашње Југославије и у свету. Обишао је пола света и зарадио доста новца изводећи акробатске тачке. Такође, био је и велики добротвор, а помагао је многа хуманитарна и спортска удружења. Финансирао је и изградњу првог асфалтног пута ка свом родном селу. У старости је оболео од Паркинсонове болести. Умро је у Београду, у Дому за стара лица, као потпуни сиромах.
Драгољуба Алексића испаљивали су из топа; држао се зубима за уже везано за труп авиона који је летео на 600 м висине; возио је бицикл по ужету разапетом између две зграде на висини од 20 м, држећи у зубима човека или два бурета; рукама, уз помоћ конопаца, заустављао је четири аутомобила под пуним гасом; на грудима су му чекићем разбијали камен; зубима је кидао ланце… a све је то изводио у хуманитарне сврхе.
Снимио је први српски звучни филм, „Невиност без заштите“ 1941. године. Овај филм је 1942. године у окупираном Београду гледало 80.000 људи. Алексић је био редитељ, продуцент, сценариста и главни глумац у филму у којем глуми самог себе. Душан Макавејев, чувени редитељ снимио је „Невиност без заштите” (1968), користећи делове Алексићевог филма и интервјуе са глумцима. Алексић је глумио у филму Фадила Хаџића „Десант на Дрвар“ (1963). У филму Уроша Стојановића „Чарлстон за Огњенку“ (2008) лик Драгољуба Алексића тумачи Ненад Јездић. Kњажевачка група “Наблеснотесни” посветила му је песму.
Акробата светског гласа, за кога се говорило да има надљудску снагу, никако не сме бити заборављен. Наш Драгољуб Алексић треба да буде пример младима да и у тешким временима снови нису и не могу бити недостижни.
