Неко је 2004. желео и, нажалост, успео да Србе стави у гета, да просто нестану кроз миграције, и то су до дана данашњег ране на телу нашег народа и мрља на образу међународне заједнице.
На јучерашњи дан пре 17 година, када је „горела српска земља”, осим вербалних осуда није било оштре реакције Запада. Наша је обавеза да никада не заборавимо зло које смо доживели и које смо преживели. Мир на овим просторима се ни уз Кфор, Еулекс, Унмик и ОЕБС није у потпуности успоставио, а Срби, нажалост, одвајкада овде спавају с једним отвореним оком, каже потпредседник Српске листе Игор Симић у интервјуу за „Политику”, говорећи о погрому и егзодусу Срба 17. марта 2004. у јужној покрајини.
– Бол и страдање српског народа на Косову и Метохији, и на Балкану уопште, просто су невидљиви за међународну заједницу. Чак и тада када су гореле српске светиње и српски домови, пред очима више десетина хиљада војника и полицајаца међународних снага, осим вербалних осуда није било оштре реакције Запада каквих је било у неким другим случајевима. Изгледа да српска суза нема родитеља, да патње и бол српских мајки и очева, вредних и поштених домаћина који су пред налетом екстремиста остајали без имовине коју су стицали деценијама одвајајући од својих и уста своје деце, не вреде у очима оних који желе улогу делиоца правде. Зато је наша обавеза да никада не заборавимо зло које смо доживели и које смо преживели. Да праштамо, али да не заборављамо – поручује Игор Симић.
По званичном извештају ОЕБС-а, „масовни прогон Срба” десио се пред 38.000 војника Кфора, 8.000 полицајаца Унмика, више хиљада припадника косовске полиције. Да ли сада, када је број војника Кфора тек нешто више од 3.000, полиција у рукама Приштине, а Еулекс врши само мониторинг у појединим сегментима, Срби оправдано страхују и плаше се?
Одвајкада Срби на овим просторима спавају с једним отвореним оком. Мир се, нажалост, ни уз толику војну силу није у потпуности успоставио на овим просторима. Десетине инцидената у којима по правилу страдају Срби или њихова имовина потврђују мој став. Кфор и Еулекс су међународне мисије које имају обавезу која проистиче из мандата који им је поверен да гарантују мир и безбедност свима, па и Србима на Косову и Метохији. Када се сетимо свих злочина почињених над нашим народом пред очима поменутих, долазимо до закључка да је једини истински гарант сигурности, безбедности и опстанка српског народа на Косову и Метохије – снажна Србија, посебно када говоримо о евентуалним масовним нападима. Од економске, дипломатске, политичке, али и одбрамбене снаге наше државе, али и од политичког и народног јединства нашег народа зависиће могућност опстанка српског народа и у то не треба имати имало сумње.
Како вам све изгледа 17 година након што је „горела српска земља”?
И тада, пре 17 година, оркестрирани напади су започели на основу лажи, а и данас се неретко лажи из Приштини користе како би скренули пажњу грађана албанске националности с реалних животних проблема. У Приштини се све своди на нападе на Србе, Србију, а понајвише на председника Александра Вучића. У недостатку програма и визије за боље сутра посежу за национализмом и јефтином демагогијом, а све то представља погодно тло за екстремизам.
Само пет одсто Срба се вратило на своја огњишта, а напади, провокације, узурпација српске имовине, скрнављење цркава и гробаља и даље трају?
Имамо сијасет напада на објекте Српске православне цркве, у Клокоту, Партешу, Драјковцу, Доњој Битињи… Територија Косова и Метохије је црни рекордер по малом броју повратника. Недостатак безбедности, правне сигурности, економске перспективе три су основна разлога због којих су стотине хиљада Срба и даље расељене. Ако говоримо о одговорности, она лежи на лидерима косовских Албанаца, али и на представницима међународне заједнице, оне која је 1999. говорила како ће на Косову и Метохији завладати мир, сигурност, демократија и владавина права. Просто је невероватно лицемерје неких амбасада у Приштини које на све ово што смо побројали остају неме, док су у много безазленијим ситуацијама, чак и онда када се ништа није догодило, били врло хитри да упуте твитове осуде и захтеве за реакцију надлежних органа. У таквој атмосфери они који чине злодела добију поруку да се насиље над Србима прихвата и толерише, а онда се насиље понавља. И Србима и Албанцима је преко потребан мир, економски развој и сарадња. Да би дошли до тога, потребно је да се кроз трагање за компромисним решењем створе услови за изградњу поверења и омогући да, ако већ не можемо да живимо једини с другим, у миру живимо једни поред других.
Убрзо пошто су разоткрили лажни повод за 17. март, када је на Србе кренуло око 70.000 Албанаца из свих праваца, многи међународни представници су смењени. Тако је Дерек Чапел, портпарол Унмика, једноставно нестао, о Џоу Наполитану се више ништа није чуло, док је Грегори Џонсон, командант НАТО-а за јужну Европу, пензионисан. Сви су били јединствени у ставу да је напад на Србе оркестриран…
Сви који су тада подигли глас против страдања Срба или у неком облику бранећи истину и били ван устаљеног стереотипа о Србима који су лоши момци, волшебно су смењени, пензионисани или враћени у матичне земље. Креирана истина неких центара моћи ниједним случајем није смела доћи под знак питања.
Да ли су залечене ране из 2004. године?
Ако погледате карту Косова и Метохије, приметићете да су највише страдала српска места која су била уз главне путне и железничке правце. Неко је желео и, нажалост, успео у томе да Србе одвоји од пута, стави у некаква гета, односно у такве нехумане услове да Срби просто нестану кроз миграције. Сва та пострадала села, цркве и манастири до дана данашњег ране су на телу нашег народа и мрља на образу међународне заједнице.
ИЗВОР: Политика.рс, ФОТО: Printscreen Youtube Kosovo Online
