Српска православна црква слави Светог Николу Чудотворца, једног од највећих хришћанских светитеља, заштитника путника, морепловаца, рибара и сплавара.
Процењује се да скоро половина православаца у Србији слави Светог Николу, док друга половина, како се каже, иде у госте.
Свети Никола је слава непроменљивог датума – 6. децембра по старом, односно 19. децембра по новом календару, на дан када је 343. године тај светитељ преминуо. Слави се и 22. маја, у знак сећања на дан када су његове мошти 1096. године пренете из Мира у Ликији у тада православни Бари, у Италији, и положене у цркву светог Јована Претече, која је убрзо постала стециште ходочасника. Три године потом грађани Барија подигли су велелепну цркву том свецу.
Према предању, вођен чудесним гласом кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе и већ је својом појавом доносио утеху, мир и добру вољу.
Обичај је да се уочи Светог Николе, у време празничног бденија, све лађе зауставе и баце сидра. Уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Припремају топове за паљбу одајући почаст своме заштитнику.
Према веровању, Свети Никола могао је да излечи сваку бољку. Сматра се и да је Свети Никола повратио вид Стефану Дечанском.
На Светог Николу, не ваља радити било какве кућне послове, а никако не ваља прати веш, чистити кућу.
На Никољдан обичај је да се сади пшеница, како би израсла до Божића.
Према предању, на Светог Николу ваља даривати децу. У народу се верује да Свети Никола, ноћ уочи празника, обилази добру децу и дели поклоне.
Традиционално, на југу Србије на овај дан праве се шарени колачи у облику птице.
Постоји веровање у народу да ће ономе ко данас опрости дуг следећа година бити богата и плодна и да данас не треба никога подсећати на дуг, нити му додатно отежавати положај због тога што је дужник.