Мурал посвећен Милошу Ивановићу, настао на иницијативу његових другова који су желели да сачувају успомену на њега, ускоро ће бити завршен.
Мурал је осликан на згради у којој је Милош живео, а идеја је да се сачува сећање на овог младића који је прошле године изненада преминуо, да га памте и не забораве. Станари ове зграде дали су сагласност да мурал посвећен Милошу Ивановићу краси њихову зграду и улицу где је Милош одрастао.
Аутор мурала је Стефан Амон, млади уметник који је осликао и мурал Књазу Милошу.
Милан Марјановић, звани Васа, Ивков друг од рођења овако је описао Милоша Ивановића чији мурал краси његову зграду:
“Милош Ивановић Ивко рођен је у Књажевцу. По завршетку Књажевачке гимназије у Нишу завршава Економски факултет и враћа се у родни град, где се запошљава у локалној фабрици обуће. Ивко је био висок младић уздигнуте главе. Лепо васпитан, увек насмејан са топлим и срдачним поздравом за све старије познанике и пријатеље и помало трапавим форама за нас, нераздвојне другаре. Ивко је волео живот. Знао је да каже „Живот је леп“. Волео је да чита књиге и стрипове, волео је добре парфеме, пратио је модне трендове. Волео је кафану, добро вино и лепе жене. Волео је нас, а и ми њега. И даље га волимо.
Много је тешко описати Ивка, јер Ивко је био… Ивко. Свако ко га је познавао доживљавао га је на свој начин. Сваком је заузео место у срцу својом харизмом, добротом, осмехом, нечему што не може да се опише.
После његове изненадне и трагичне смрти, која нас је све затекла, одлучили смо да зграда у којој је живео и улица где је проводио безбрижно детињство добије посебну ознаку, његов мурал како би млађе генерације питале ко је овај дечко нацртан на зиду. Пошто је мурал на зиду оличење правих мангупа, а Ивко је то био, назависан, јак, леп, образован, његова зграда ће носити његову слику. Нажалост, не постоји велики зид који би могао да носи Ивкову доброту и харизму, па смо одабрали овај, скромни какав је био и Ивко. Цело друштво је учествовало у акцији налажења уметника који би цртао мурал, прикупљању потписа станара зграде, прикупљању новца за фарбе…
За крај, свима нама Ивко пуно недостаје. Сваки дан има моменат у главама свих нас у којима смо мислима са Ивком. И после годину дана свако од нас из друштва има празнину у грудима, јер знамо да је Ивко однео део наших срца, али не да би нас повредио, него зато што не може без нас као што ми не можемо без њега. Остаје нам само да верујемо да је он на неком лепом месту, у некој небеској кафани, у неком ћошку из ког се кроз осмех чује добра, стара и само његова фраза Љубав није шишарка.”