ИГОР СИ­МИЋ: Са­мо ја­ка Ср­би­ја мо­же да спре­чи но­ве по­гро­ме

Не­ко је 2004. же­лео и, на­жа­лост, ус­пео да Ср­бе ста­ви у ге­та, да про­сто не­ста­ну кроз ми­гра­ци­је, и то су до да­на да­на­шњег ра­не на те­лу на­шег на­ро­да и мр­ља на обра­зу ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це.

На ју­че­ра­шњи дан пре 17 го­ди­на, ка­да је „го­ре­ла срп­ска зе­мља”, осим вер­бал­них осу­да ни­је би­ло оштре ре­ак­ци­је За­па­да. На­ша је оба­ве­за да ни­ка­да не за­бо­ра­ви­мо зло ко­је смо до­жи­ве­ли и ко­је смо пре­жи­ве­ли. Мир на овим про­сто­ри­ма се ни уз Кфор, Еулекс, Ун­мик и ОЕБС ни­је у пот­пу­но­сти ус­по­ста­вио, а Ср­би, на­жа­лост, од­вај­ка­да ов­де спа­ва­ју с јед­ним отво­ре­ним оком, ка­же пот­пред­сед­ник Срп­ске ли­сте Игор Си­мић у ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку”, го­во­ре­ћи о по­гро­му и ег­зо­ду­су Ср­ба 17. мар­та 2004. у ју­жној по­кра­ји­ни. 

– Бол и стра­да­ње срп­ског на­ро­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, и на Бал­ка­ну уоп­ште, про­сто су не­ви­дљи­ви за ме­ђу­на­род­ну за­јед­ни­цу. Чак и та­да ка­да су го­ре­ле срп­ске све­ти­ње и срп­ски до­мо­ви, пред очи­ма ви­ше де­се­ти­на хи­ља­да вој­ни­ка и по­ли­ца­ја­ца ме­ђу­на­род­них сна­га, осим вер­бал­них осу­да ни­је би­ло оштре ре­ак­ци­је За­па­да ка­квих је би­ло у не­ким дру­гим слу­ча­је­ви­ма. Из­гле­да да срп­ска су­за не­ма ро­ди­те­ља, да пат­ње и бол срп­ских мај­ки и оче­ва, вред­них и по­ште­них до­ма­ћи­на ко­ји су пред на­ле­том екс­тре­ми­ста оста­ја­ли без имо­ви­не ко­ју су сти­ца­ли де­це­ни­ја­ма одва­ја­ју­ћи од сво­јих и уста сво­је де­це, не вре­де у очи­ма оних ко­ји же­ле уло­гу де­ли­о­ца прав­де. За­то је на­ша оба­ве­за да ни­ка­да не за­бо­ра­ви­мо зло ко­је смо до­жи­ве­ли и ко­је смо пре­жи­ве­ли. Да пра­шта­мо, али да не за­бо­ра­вља­мо – по­ру­чу­је Игор Си­мић.

По зва­нич­ном из­ве­шта­ју ОЕБС-а, „ма­сов­ни про­гон Ср­ба” де­сио се пред 38.000 вој­ни­ка Кфо­ра, 8.000 по­ли­ца­ја­ца Ун­ми­ка, ви­ше хи­ља­да при­пад­ни­ка ко­сов­ске по­ли­ци­је. Да ли са­да, ка­да је број вој­ни­ка Кфо­ра тек не­што ви­ше од 3.000, по­ли­ци­ја у ру­ка­ма При­шти­не, а Еулекс вр­ши са­мо мо­ни­то­ринг у по­је­ди­ним сег­мен­ти­ма, Ср­би оправ­да­но стра­ху­ју и пла­ше се? 

Од­вај­ка­да Ср­би на овим про­сто­ри­ма спа­ва­ју с јед­ним отво­ре­ним оком. Мир се, на­жа­лост, ни уз то­ли­ку вој­ну си­лу ни­је у пот­пу­но­сти ус­по­ста­вио на овим про­сто­ри­ма. Де­се­ти­не ин­ци­де­на­та у ко­ји­ма по пра­ви­лу стра­да­ју Ср­би или њи­хо­ва имо­ви­на по­твр­ђу­ју мој став. Кфор и Еулекс су ме­ђу­на­род­не ми­си­је ко­је има­ју оба­ве­зу ко­ја про­ис­ти­че из ман­да­та ко­ји им је по­ве­рен да га­ран­ту­ју мир и без­бед­ност сви­ма, па и Ср­би­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Ка­да се се­ти­мо свих зло­чи­на по­чи­ње­них над на­шим на­ро­дом пред очи­ма по­ме­ну­тих, до­ла­зи­мо до за­кључ­ка да је је­ди­ни истин­ски га­рант си­гур­но­сти, без­бед­но­сти и оп­стан­ка срп­ског на­ро­да на Ко­со­ву и Ме­то­хи­је – сна­жна Ср­би­ја, по­себ­но ка­да го­во­ри­мо о евен­ту­ал­ним ма­сов­ним на­па­ди­ма. Од еко­ном­ске, ди­пло­мат­ске, по­ли­тич­ке, али и од­брам­бе­не сна­ге на­ше др­жа­ве, али и од по­ли­тич­ког и на­род­ног је­дин­ства на­шег на­ро­да за­ви­си­ће мо­гућ­ност оп­стан­ка срп­ског на­ро­да и у то не тре­ба има­ти има­ло сум­ње.

Ка­ко вам све из­гле­да 17 го­ди­на на­кон што је „го­ре­ла срп­ска зе­мља”? 

И та­да, пре 17 го­ди­на, ор­ке­стри­ра­ни на­па­ди су за­по­че­ли на осно­ву ла­жи, а и да­нас се не­рет­ко ла­жи из При­шти­ни ко­ри­сте ка­ко би скре­ну­ли па­жњу гра­ђа­на ал­бан­ске на­ци­о­нал­но­сти с ре­ал­них жи­вот­них про­бле­ма. У При­шти­ни се све сво­ди на на­па­де на Ср­бе, Ср­би­ју, а по­нај­ви­ше на пред­сед­ни­ка Алек­сан­дра Ву­чи­ћа. У не­до­стат­ку про­гра­ма и ви­зи­је за бо­ље су­тра по­се­жу за на­ци­о­на­ли­змом и јеф­ти­ном де­ма­го­ги­јом, а све то пред­ста­вља по­год­но тло за екс­тре­ми­зам.

Са­мо пет од­сто Ср­ба се вра­ти­ло на сво­ја ог­њи­шта, а на­па­ди, про­во­ка­ци­је, узур­па­ци­ја срп­ске имо­ви­не, скр­на­вље­ње цр­ка­ва и гро­ба­ља и да­ље тра­ју? 

Има­мо си­ја­сет на­па­да на објек­те Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, у Кло­ко­ту, Пар­те­шу, Драј­ков­цу, До­њој Би­ти­њи… Те­ри­то­ри­ја Ко­со­ва и Ме­то­хи­је је цр­ни ре­кор­дер по ма­лом бро­ју по­врат­ни­ка. Не­до­ста­так без­бед­но­сти, прав­не си­гур­но­сти, еко­ном­ске пер­спек­ти­ве три су основ­на раз­ло­га због ко­јих су сто­ти­не хи­ља­да Ср­ба и да­ље ра­се­ље­не. Ако го­во­ри­мо о од­го­вор­но­сти, она ле­жи на ли­де­ри­ма ко­сов­ских Ал­ба­на­ца, али и на пред­став­ни­ци­ма ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, оне ко­ја је 1999. го­во­ри­ла ка­ко ће на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји за­вла­да­ти мир, си­гур­ност, де­мо­кра­ти­ја и вла­да­ви­на пра­ва. Про­сто је не­ве­ро­ват­но ли­це­мер­је не­ких ам­ба­са­да у При­шти­ни ко­је на све ово што смо по­бро­ја­ли оста­ју не­ме, док су у мно­го бе­за­зле­ни­јим си­ту­а­ци­ја­ма, чак и он­да ка­да се ни­шта ни­је до­го­ди­ло, би­ли вр­ло хи­три да упу­те тви­то­ве осу­де и зах­те­ве за ре­ак­ци­ју над­ле­жних ор­га­на. У та­квој ат­мос­фе­ри они ко­ји чи­не зло­де­ла до­би­ју по­ру­ку да се на­си­ље над Ср­би­ма при­хва­та и то­ле­ри­ше, а он­да се на­си­ље по­на­вља. И Ср­би­ма и Ал­бан­ци­ма је пре­ко по­тре­бан мир, еко­ном­ски раз­вој и са­рад­ња. Да би до­шли до то­га, по­треб­но је да се кроз тра­га­ње за ком­про­ми­сним ре­ше­њем ство­ре усло­ви за из­град­њу по­ве­ре­ња и омо­гу­ћи да, ако већ не мо­же­мо да жи­ви­мо је­ди­ни с дру­гим, у ми­ру жи­ви­мо јед­ни по­ред дру­гих. 

Убр­зо по­што су раз­от­кри­ли ла­жни по­вод за 17. март, ка­да је на Ср­бе кре­ну­ло око 70.000 Ал­ба­на­ца из свих пра­ва­ца, мно­ги ме­ђу­на­род­ни пред­став­ни­ци су сме­ње­ни. Та­ко је Де­рек Ча­пел, порт­па­рол Ун­ми­ка, јед­но­став­но не­стао, о Џоу На­по­ли­та­ну се ви­ше ни­шта ни­је чу­ло, док је Гре­го­ри Џон­сон, ко­ман­дант НА­ТО-а за ју­жну Евро­пу, пен­зи­о­ни­сан. Сви су би­ли је­дин­стве­ни у ста­ву да је на­пад на Ср­бе ор­ке­стри­ран… 

Сви ко­ји су та­да по­ди­гли глас про­тив стра­да­ња Ср­ба или у не­ком об­ли­ку бра­не­ћи исти­ну и би­ли ван уста­ље­ног сте­ре­о­ти­па о Ср­би­ма ко­ји су ло­ши мом­ци, вол­шеб­но су сме­ње­ни, пен­зи­о­ни­са­ни или вра­ће­ни у ма­тич­не зе­мље. Кре­и­ра­на исти­на не­ких цен­та­ра мо­ћи ни­јед­ним слу­ча­јем ни­је сме­ла до­ћи под знак пи­та­ња.

Да ли су за­ле­че­не ра­не из 2004. го­ди­не? 

Ако по­гле­да­те кар­ту Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, при­ме­ти­ће­те да су нај­ви­ше стра­да­ла срп­ска ме­ста ко­ја су би­ла уз глав­не пут­не и же­ле­знич­ке прав­це. Не­ко је же­лео и, на­жа­лост, ус­пео у то­ме да Ср­бе одво­ји од пу­та, ста­ви у не­ка­ква ге­та, од­но­сно у та­кве не­ху­ма­не усло­ве да Ср­би про­сто не­ста­ну кроз ми­гра­ци­је. Сва та по­стра­да­ла се­ла, цр­кве и ма­на­сти­ри до да­на да­на­шњег ра­не су на те­лу на­шег на­ро­да и мр­ља на обра­зу ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це. 

ИЗВОР: Политика.рс, ФОТО: Printscreen Youtube Kosovo Online